SINDROM SPORTSKOG SRCA

Uticaj fizičke aktivnosti na organizam dosada je mnogo puta i sa više aspekata analiziran, s obzirom na brojne promene koje nastaju usled njenog sprovođenja i to zavisno od vrste i intenziteta. Neke od tih promena su ustanovljene i u kvantitavnom i u kvalitativnom smislu, međutim još uvek ima onih koje nisu. Uopšteno govoreći, one mogu biti cirkulatorne, morfološke, metaboličke, neurohormoralne i psihološke. Usporava se srčana frekvenca, smanjuje se arterijski krvni pritisak, kako sistolni, tako i dijastolni, povećava se fizički radni kapacitet i postiže brži oporavak posle akutnih opterećenja. Srčana potrošnja kiseonika u naporu je manja, što povećava srčanu rezervu, a pumpna funkcija srca poboljšana. Povećava se prokrvljenost skeletnih mišića, poboljšava insulinska rezistencija, lipidni status (kako smanjenjem telesne mase i preraspodelom masti u organizmu, tako i povećanim dejstvom enzima koji učestvuju u metabolizmu masti), smanjuje adhezivnost trombocita. Fizička aktivnost dovodi do smanjenja simpatičke i povećanja parasimpatičke aktivnosti. Smanjeno je ekscesivno izlučivanje adrenalina u bilo kom stresu. Povećava se i električna stabilnost miokarda. Takođe, pod uticajem sportskog treninga povećava se emocionalna stabilnost, smanjuje agresivnost i depresija, a povećava motivisanost i adaptabilnost.

Sposobnost organizma da ostvari fizičku aktivnost velikog intenziteta je zasnovana na funkcionisanju niza organa i organskih sistema, ali kardiovaskularni sistem ima centralnu ulogu u ovom procesu. Da bi se aktivnim mišićima dopremila dovoljna količina kiseonika pri ponavljanim naporima velikog intenziteta srce podleže morfološkim, funkcionalnim i elektrofiziološkim promenama, koje su nazvane “sindromom sportskog srca” ili samo sportskim srcem, tj. atletskim srcem.  

Pojam “sportskog srca” je uveo 1899. godine švedski doktor S. Henschen, s obzirom da su u to vreme polemike u vezi ovog fenomena već naveliko uzele maha. Dr Hope,  jedan od najvećih autoriteta u izučavanju bolesti srca 19. veka, je u to vreme objavio da ne poznaje tako originalnu bolest srca, kao što je ona izazvana intezivnim veslanjem.

''Sportsko srce '' je i pored brojnih postojećih znanja fenomen nedovoljno istražen, kako u anatomskom i funkcionalnom smislu, tako i sa aspekta njegovog odnosa prema zdravlju. Ono često podrazumeva ''sivu zonu'' između zdravlja i bolesti, dakle područje nepoznato i podložno različitim tumačenjima, a dokaz da je to tako su iznenadne smrti sportista koje se često dešavaju.

Definiše se kao skup morfoloških i funkcionalnih karakteristika srca koje se razvijaju tokom vremenapod uticajem sportskog treninga. Odlikuje se povećanjem srca u celini, sa povećanjem njegovih šupljina idebljine srčanog mišića, kao i povećanjem ekonomičnosti srčanog rada u miru i u uslovima fizičkog opterećenjasa proširivanjem njegovih maksimalnih funkcionalnih kapaciteta.

Razvoj fenomena sportskog srca pod uticajem treninga ima za cilj povećanje ukupnog funkcionalnog kapaciteta organizma, gde je uloga srca najznačajnija. Povećanu radnu efikasnost srce ostvaruje sniženjemsrčane frekvence, jer brze kontrakcije troše više energije; proširenjem komora, jer isti volumen krvi može bitiistisnut iz srca manjom kontrakcijom, sa manjim gubitkom energije kroz frikciju i tenziju; i povećanjem debljinesrčanog mišića koja mora da prati proširenje komora da bi se tenzija srčanog zida održala u granicama normale,jer se tako sprečava patološka dilatacija i remodeling srca, što je uvod u slabost srčanog mišića.

Morfološke, funkcionalne i elektrofiziološke promene karakteristične za sportsko srce

Morfološke adaptacione promene karakteristične za sportsko srce su različite za različite tipove fizičkog opterećenja. Kod kontinuiranog dinamičkog vežbanja, koje karakterišu ritmičke izotoničke kontrakcije velikih mišićnih grupa, a čiji je rezultat vidljivo kretanje u prostoru, mišići se ponašaju kao mišićna pumpa, vraćajući krv u srce, najviše ga opterećujući volumenom krvi koja u njega pristiže (primeri ovakve fizičke aktivnosti bili bitrčanje, plivanje i vožnja bicikla).  Najupadljiviji je nalaz povećanog volumena srca, sa posledičnim povećanjem debljine zida. Za razliku od dinamičkih sportova, statički sportovi koji se karakterišu produženim izometričkimmišićnim kontrakcijama visokog intenziteta, te ne dovode do vidljivog pomeranja tela, ali zato rezultuju znatnimpovišenjem srednjeg arterijskog pritiska usled pritiska kontrahovanog mišića na zid krvnog suda i opterećujusrce pritiskom u cirkulatornom sistemu (promer dizanje tegova). Rezultat ovoga je povećanje debljine srčanog zida i ono nije praćeno povećenjem dijametra srčanih šupljina. Važno je napomenuti da je usled ovoga kod dinamičkih sportova ukupni radni kapacitet organizma, u smislu izdržljivosti, znatno veći nego kod statičkih sportova koji predominantno razvijaju snagu pojedinih mišićnih grupa. Ovaj radni kapacitet organizma, ili aerobna sposobnost, se meri potrošnjom kiseonika pri maksimalnom naporu.

Slika 1. Odnos debljine srčanog mišića i dijametra srčanih šupljina kod dinamičkog vežbanja, netreniranih osoba i statičkog vežbanja 

Dijametar srčanih šupljina je kao adaptacioni odgovor na fizičku aktivnost, prema sumirajućimrezultatima većine studija, povećan za oko 10% u odnosu na sedentarnu populaciju, sa prosečnom vrednošćuod oko 54 mm, što je još uvek u okviru granica normale postavljenih za opštu populaciju (gornja granica ≤ 54mm). Međutim, vrednosti veće od 60 mm su ipak retke kada je zdravo sportsko srce u pitanju. 

Debljina srčanog mišića je u proseku veća za 15 – 20% u odnosu na sedenarnu populaciju, i prema većini studija iznosi oko 10.5 mm, sa svega 1% onih koji prelaze vrednost od 12 mm koja se smatra gornjom granicom ovog parametra za opštu populaciju. Zdravo sportsko srce ima najčešće debljinu zida manju od 13 mm. Najveće vrednosti pripadaju veslačima i kanuistima. 

Važno je napomenuti da je u sportskoj kardiologiji jedan od najznačajnijih faktora koji razlikuje zdravo sportsko od bolesnog srca simetričnost srčanih promena, kao i koncentričnost remodelinga. Asimetričnost i ekscentrični remodeling (proširenje komora ne prati debljanje srčanog mišića) govori u prilog patološkog stanja.

Ukupna masa leve komore je prema većini studija za 45 – 50% veća kod sportista u odnosu nasedentarnu populaciju, ali ipak njene vrednosti su kod svega 15 – 25% sportista veće od kriterijuma zahipertrofičnu kardiomiopatiju, oboljenje koje je najčešći uzrok iznenadnih srčanih smrti u sportu

Minimalno vreme treniranja potrebno za razvoj promena karakterističnih za sportsko srce je 6 nedelja, a regresivne promene nastupaju već nakon nakon jedne nedelje netreniranja.

Razlike u karakteristikama sportskog srca žena i muškaraca itekako postoje. Smatra se da sudimenzije leve komore kod sportskog srca žena za 11% manje nego kod muškaraca iste sportske discipline,godina, stepena utreniranosti i telesne mase; debljina zida je 23% manja, a masa leve komore za čak 31%.

Interesantan je podatak da se adaptacione promene karakteristične za sportsko srce mogu videti i uveoma ranoj mladosti. Ove promene su viđene i kod dece stare 5 godina.

Genetski faktori imaju uticaja kada je u pitanju povećanje mase leve komore pod uticajem sportskogtreninga.    

Najveće promene dimenzija srca daju sportovi kao što su biciklizam, plivanje, veslanje i vožnja kajaka.Za razliku od njih, sportovi kao što su trčanje i ronjenje imaju mali uticaj na dimenzije srca. Važno je spomenutida 80% sportova daje promene i dijametra i debljine zida leve komore.

Pumpna sposobnost srca i sposobnost srca da se puni krvlju je prema većini studija nepromenjena kod sportista u odnosu na sedentarnu populaciju. Ova činjenica je veoma važna u razlikovanju sportskog srca od različitih patoloških stanja, koja se gotovo uvek manifestuju poremećajima ove funkcije. Odnos brzine ranog ikasnog punjenja leve komore mora biti veći od jedan, a pokazao se kao najsnažniji nezavisni prediktor ukupnog funkcionalnog kapaciteta organizma.

Elektrofiziološke promene karakteristične za sportsko srce podrazumevaju promene ritma srca, kao i promene provođenja, što se manifestuje promenama u EKG-u. Usporen srčani rad je prisutan kod preko pola svih sportista koji treniraju dinamičke sportove. Zabeležena je frekvenca od čak 25 udara u minuti (normalna vrednost za zdravu sedentarnu populaciju je od 60 – 100 udara u minuti). Takođe, kod sportista su uobičajene i neke vrste aritmija i blokovi u provođenju, koji se uglavnom gube tokom fizičke aktivnosti. Takođe, prekid treniranja ponekad vodi normalizaciji srčanog rada i nalaza u EKG-u.  Osovina srca je često pomerena udesno, a i ukupna voltaža talasa na EKG – u je kod sportista veća.

S obzirom da je iznenadna srčana smrt u sportu veliki problem, veoma je važno da se otkriju zdravstveniporemećaji još na početku bavljenja fizičkom aktivnošću, jer se veliki broj tih poremećaja pogoršava tomaktivnošću, neki garantuju veoma loše sportske rezultate, a neki dovode do iznenadnih smrti. Kako su najčešći uzroci iznenadnih smrti kardiološkog porekla, važno je za sportske lekare da dobro poznaju karakteristike sportskog srca, te da prepoznaju eventualno maskirano oboljenje koje u sportu može imati fatalne posledice. Kao rešenje za sprečavanje mogućnosti iznenadnih smrti sportista nameće se sprovođenje obaveznih pregledasportista, kako pre početka bavljenja sportom, tako i tokom perioda treniranja i takmičenja.